Bila jednom jedna koza. Imala je sedmoro jarića i sve ih je volela, kao što majka voli svoju decu.
Jednog dana je htela da ode u šumu po hranu. Pozvala svih sedam jarića i rekla: “Draga deco, idem u šumu. Čuvajte se vuka. Ako uđe, poješće vas sa sve krznom. Zlikovac se često prerušava, ali ćete ga odmah prepoznati po grubom glasu i crnim šapama“.
Jarići rekoše:
"Mama ne brini se, brinućemo se za sebe. Možeš da odeš bez brige."
Onda je koza zablejala i mirne duše krenula put šume.
Nedugo zatim neko je pokucao na vrata i povikao:
„Otvorite vrata, jarići, vaša mama je ovde i donela je svakome po nešto“.
Ali jarići su po grubom glasu znali da je to vuk.
“Nećemo otvoriti vrata”, povikali su. "Ti nisi naša mama. Ona ima mek i nežan glas, a tvoj glas je grub. Ti si vuk."
I tako vuk ode do jednog dućana i kupi sebi veliko parče krede, koje je pojeo i glas mu je omekšao. Onda se vratio i pokucao na vrata, povikavši: "Otvorite vrata, jarići. Vaša majka je ovde i donela je za svakog od vas po nešto."
Ali vuk je stavio jednu od svojih crnih šapa u prozor. Jarići su to videli i povikali:
"Nećemo da otvorimo vrata. Naša majka nema crnu nogu kao ti. Ti si vuk."
Zato je vuk otrčao do pekara i rekao:
"Uganuo sam nogu. Natrljaj mi malo testa."
Pošto je pekar utrljao testo na nogu, vuk je otrčao do vodeničara i reče mu:
“Pospi mi malo brašna po nozi”
Mlinar pomisli: „Vuk hoće nekoga da prevari“ i odbi to da uradi, pa vuk reče:
“Ako to ne uradiš, poješću te“.
To je uplašilo vodeničara i on posu vukovu šapu brašnom. Da, takvi su ljudi.
Sada je vuk po treći put otišao na vrata, pokucao na njih i rekao:
“Otvorite mi vrata, jarići. Došla je vaša mama, i donela je svakome od vas nešto iz šume“.
Jarići su povikala:
„Prvo nam pokaži svoju šapu da znamo da si ti naša mama.“
Vuk stavi svoju šapu u prozor, a kada videše da je bela, poverovaše da je sve što je rekao istina i otvoriše vrata.
Ali ko je ušao?
To je bio vuk.
Bili su prestravljeni i hteli su da se sakriju.
Jedno je skočilo pod sto, drugo u krevet, treće u šporet, četvrto u kuhinju, peto u orman, šesto pod umivaonik, a sedmo u kućište sata. Ali vuk ih je sve pronašao, i bez daljeg odlaganja progutao ih je, jedno za drugim. Međutim, najmlađe jare, ono koje je bilo u kućištu sata, nije pronašao.
Pošto se najeo, izašao je napolje, legao pod drvo na zelenoj livadi i zaspao.
Ubrzo se koza vratila kući iz šume.
Oh, kakav je prizor videla tamo.
Vrata su stajala širom otvorena. Sto, stolice i klupe su bili prevrnuti. Umivaonik je bio u komadima. Prekrivači i jastuci su bili povučeni sa kreveta.
Tražila je svoje jariće, ali ih nigde nije bilo. Dozivala ih je po imenu, jedno za drugim, ali se niko nije javljao.
Kada je najzad došla do najmlađeg, tihi glas je začuo:
“Mama, krijem se u kućištu od sata.”
Izvadila ga je, a on joj je ispričao da je vuk došao i pojeo sve ostale. Koza je bila jako tužna.
Konačno je u svom očaju izašla napolje, a najmlađe jare je trčalo za njom.
Dođoše na livadu, a tamo je vuk ležao kraj drveta. Hrkao je tako jako da su se grane tresle. Pogledala ga je pažljivo sa svih strana i videla da se u njegovom velikom stomaku nešto pomera.
Pomislila je:
“Da li je moguće da moji jarići, koje je ovaj vuk progutao za večeru, još mogu da budu živa?“
Koza je poslala jare kući da donese makaze, iglu i konac, a onda je rasekla stomak vuku. Jedno za drugim, svih šest jarića iskoči iz vukovom stomaka. Nisu čak ni bili povređeni, jer ih je u svojoj pohlepi čudovište progutalo cele.
Kako su bili srećni! Zagrlili su svoju mamu i skakali kao krojač na dan venčanja.
Ali koza reče:
"Idite sada i tražite veliko kamenje. Napunićemo njime stomak vuku dok još spava."
Sedam jarića je brzo donelo kamenje i stavili ga u stomak vuku. Onda ga je koza žurno zašila. Vuk nije bio svestan ničega i nije se ni pomerio.
Malo kasnije, vuk se konačno probudi i ustade na noge.
Zbog kamenja u stomaku bio je jako žeda. Poželeo je da ode do bunara i da se napije vode. Kada je počeo da hoda i da se kreće, kamenje u njegovom stomaku je udarilo jedno o drugo i zveckalo.
Onda vuk poviče:
“Ovo što tutnji i tutnji u meni, mislio sam da su jarići, ali to su neke stene!”
Kada je došao do bunara i nagnuo se nad vodu da pije, teško kamenje ga je povuklo i on upade u bunar
Kada je sedam jarića videlo šta se dogodilo, pritrčali su i povikali:
"Vuk je mrtav! Vuk je mrtav!"
S majkom su igrali od radosti oko bunara i živeli su srećno do kraja života.
Sledeća priča: Crvenkapa