Bila jednom jedna žena koja nije imala dece, pa se molila Bogu da joj podari dete, makar ono bilo maleno kao biberovo zrno.
Bog joj dade po želji, te rodi muško dete kao biberovo zrno.
Na početku u radosti nije marila što je tolicno dete rodila, ali posle joj je bilo žao gledajući drugu decu koja su se s njenim sinom rodila, gde narastoše za ženidbu i udaju, a njeno dete ostade kao biberovo zrno.
Tada okrenu u plač i jauk svaki dan.
Jedan put dođe joj u san neko i kaže da ne plače više, biće njen sin veliki kao jablana.
Iz toga sna probudi se vesela, ali ne dugo, jer malo potom dođe joj sin i reče da mora ići kud mu je u snu rečeno; I tako on ode, a mati ostane plačući.
Išavši on dugo dođe u jedan carska dvor pa uđe u baštu, kad tamo – carska kći sedi pod jednim drvetom i plače.
On joj nazove 'Pomoz Bog' i zapita je, zašto plače, a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim seđaše, rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedao da ih čuva, ali dođe ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve tri jabuke jednu po jednu, te sad nesme ocu da kaže, a otac sazvao sutra silne goste da im pokaže šta mu je Bog dao.
On joj kaže da ćuti, on će joj sve tri jabuke od ale doneti, samo da mu da dve svoje sluge da idu s njim.
Zatim je kupio jednu ovcu, zaklao je i isekao na četiri dela. Ta četiri dela stavio je u torbu, a ostalo je bacio. Uzeo je i jedno uže, pa je sa slugama otišao iza grada, do jezera. Tamo je podigao jedan kamen i rekao slugama da ga spuste dole pomoću užeta. Rekao im je da ga izvuku nazad kada protrese uže.
Tako ga sluge spustiše, kad tamo – lepa bašta i kuća, kad uđe u kuću, a to ala sedi kod vatre i u velikom kazanu nešto kuva.
Ala kako ga ugleda, skoči na njega, a on joj brže baci jedan komad mesa; dok se ona sagne i uzme meso, on ukrade jednu jabuku; ala opet na njega nasrne, a on joj baci drugi komad pa uzme i drugu jabuku, kad ala proguta i taj komd, ona opet na njega nasrne, a on joj baci treći pa uzme i treću jabuku; kad četvrti put na njega nasrnu, on joj baci i četvrti komad, pa beži natrag, i tek da se uhvati za uže, a ala izađe napolje, a on brže odseče od svoje noge mesa pa joj baci i zadrma za uže, te ga izvukoše gore.
Potom preda carevoj ćerki jabuke pa ode.
Nedugo zatim, ala počne svaki dan gore izlaziti, te je svaki dan jela po jednu devojku koju su joj morali iz grada slati redom, tako dođe red i na carevu ćerku, koja je bila isprošena.
Otac, majka i sva gospoda ispratiše je do jezera, i onde izgrlivši se i izljubivši se s njom otac i majka se vratiše kući, a ona ostade sama da čeka alu.
Čekajući tako stanе se moliti Bogu, da joj pošalje Biberčeta, koje joj jabuke od ale donelo, da je sad izbavi.
U tom Biberče dođe u grad, a grad sav u crno zavijen.
Kad on zapita šta je, i oni mu rekoše, on brže na jezero i nađe carevu ćerku gde sedi i plače, pa je zapita, hoće li poći za njega, ako je od ale izbavi.
Ona reče: "Hoću, ali ti me ne možeš izbaviti; jedan je samo koji bi mogao, ali tog nema."
"A ko je taj?" zapita on, a ona odgovori: "Istina da je mali kao biberovo zrno, ali on bi mene izbavio."
Biberče se nasmeje i reče joj da je Biberče sad veliki momak, i da je došao da je izbavi.
Ona se začudi i kad vidi prsten koji mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, posvedoči se da je to on.
Tada joj on reče da ga malo počeše, i ako zaspi da ga probudi, kad se jezero zatalasa.
On legne njoj na krilo i ona ga počne češkati, te on zaspi, kad se u momentu jezero zatalasa, a ona počne plakati, i suza kane njemu na obraz, a on se trgne, uzme mač i stanе da čeka alu.
U tom eto ti ale sa devet glava, on je dočeka i odseče joj jednu glavu, a ala juri na njega, a on joj odseče i drugu, i tako svih devet.
Potom zatraži od devojke maramu pa povadi svih devet jezika iz devet glava i veže u maramu, a devojci kaže da nikome ne kaže ko ju je izbavio, on će već doći kad bude vreme, pa onda ode.
Kad i devojka pođe kući, srete je njen mladoženja i kaže joj: ako neće kazati da ju je on izbavio, da će je ubiti, pa joj je sve jedno.
Ona se razmisli, i setivši se šta joj je Biberče kazao, da će doći kad bude vreme, obeća da će kazati da ju je on izbavio.
Mladoženja se vrati te ponesе za svedočanstvo svih devet osečeni glava.
Kad ona dođe s njim svomе ocu i majci, nije se moglo znati koga više grle i ljube, nju ili njega, i reše da ih odmah venčaju, ali se ona pravila da je bolesna.
Kad prođe nekoliko dana, eto ti Biberčeta, i kaže da je on izbavio devojku.
Sada car kome će da veruje? Devojka ne sme da kaže, onaj preti da će je ubiti; te car naredi da im sud sudi.
Kad iziđu na sud, sud reče: "Ko ima dokaz, onoga je devojka."
Kad onaj iznese glave a ovaj jezike, opet sud ne zna, kome će da veruje, jer onaj kaže da nije glave odmah posekao nego potrčao s devojkom k ocu, a kad ovaj iznese devojačku maramu, on kaže da je devojka maramu od straha izgubila.
Tada car reče, da ujutru idu obojca u crkvu na molitvu, tamo će biti i devojka, pa ko pre dođe, njegova je.
Biberče nije htelo ići, dok ne zazvoni, a onaj se digne u ponoć, ali čim zakorači u crkvu, provali se pod njim zemlja i sav se iseče na noževe.
Tada devojka upali sveću i sedne kod jame da čeka suđenoga.
Kad udari zvono, eto ti Biberčeta.
Tada car vide ko je prav, i venča svoju ćerku za Biberčeta.
Potom Biberče ode svojoj majci da i ona vidi da joj se san ispunio i da je i on postao veliki čovek.
Sledeća priča: Palčica