Bila jednom jedna slatka devojčica. Svidela se svima koji su je videli, a najviše njenoj baki, koja nije znala šta dalje da pokloni detetu. Jednom joj je poklonila kapu od crvenog somota. Pošto joj je tako dobro stajala i želela je da je nosi sve vreme, postala je poznata kao Crvenkapa.
Jednog dana joj je mama rekla: „Dođi, Crvenkapa, evo ti korpa sa parčetom kolača i flašom vina, odnesi je svojoj baki. Ona je bolesna i slaba i ovo će joj prijati. Lepo se ponašaj na putu i ne napuštaj stazu, inače ćeš pasti i razbiti korpu, pa neće biti ništa za tvoju bolesnu baku."
Crvenkapa je obećala da će poslušati svoju mamu. Baka je živela u šumi, pola sata od sela. Kada je Crvenkapa ušla u šumu, prišao joj je vuk. Crvenkapa nije znala da je to zla životinja, pa ga se nije plašila.
“Dobar dan ti želim, Crvenkapo”
“Hvala vuče”
“Gde ćeš tako rano, Crvenkapo?”
“Idem kod bake”
“A šta nosiš u toj korpi?”
"Baka je bolesna i slaba, a ja joj nosim kolač i vino. Juče smo pekli, treba da joj daju snagu."
“A gde ti baka, Crvenkapo?”
“Njena kuća je udaljena dobrih četvrt sata odavde u šumi, ispod tri velika hrasta. Tamo je živa ograda od lešnika. Mora da znate to mesto”, reče Crvenkapa.
Vuk je pomislio u sebi: "Evo ukusnog zalogaja. Samo, kako da je uhvatim?" Onda je rekao: „Slušaj, Crvenkapo, jesi li videla kakvo lepo cveće cveta u šumi? Zašto ne odeš da pogledaš? Verujem da ne možeš odavde da čuješ pričice koje tako lepo pevaju. Hodaš po stazi kojom inače ideš u školu, ali jesi li išla po šumi, tamo je tako lepo."
Crvenkapa je otvorila oči i videla sunčevu svetlost kako se probija kroz drveće i kako je tlo prekriveno prelepim cvećem. Pomislila je: “Ako baki odnese buket, biće joj veoma drago. U svakom slučaju, još je rano, a ja ću doći kući na vreme”. I otrčala je u šumu tražeći cveće. Svaki put kada bi izabrala jedan, pomislila bi da malo dalje vidi još lepši i trčala bi za njim, idući sve dalje i dalje u šumu. Za to vreme vuk otrča pravo do bakine kuće i pokuca na vrata.
Vuk je pomislio u sebi: "Evo ukusnog zalogaja. Samo, kako da je uhvatim?" Onda je rekao: „Slušaj, Crvenkapo, jesi li videla kakvo lepo cveće cveta u šumi? Zašt
o ne odeš da pogledaš? Verujem da ne možeš odavde da čuješ pričice koje tako lepo pevaju. Hodaš po stazi kojom inače ideš u školu, ali jesi li išla po šumi, tamo je tako lepo."Vuk je pomislio u sebi: "Evo ukusnog zalogaja. Samo, kako da je uhvatim?" Onda je rekao: „Slušaj, Crvenkapo, jesi li videla kakvo lepo cveće cveta u šumi? Zašt
o ne odeš da pogledaš? Verujem da ne možeš odavde da čuješ pričice koje tako lepo pevaju. Hodaš po stazi kojom inače ideš u školu, ali jesi li išla po šumi, tamo je tako lepo."“Ko je to?”
“Crvenkapa. Nosim ti kolač i vino. Otvori mi vrata.”
“Samo pritisni rezu”, povikala je baka. — Preslaba sam da ustanem.
Vuk pritisnu rezu i vrata se otvoriše. Uđe unutra, ode pravo do bakinog kreveta i pojede je. Zatim uze njenu odeću, obuče je i stavi njenu kapu na glavu. Uđe u njen krevet i navuče zavese.
Crvenkapa je trčala za cvećem i nije krenula ka baki dok nije sakupila sve što je mogla da ponese. Kada je stigla, otkrila je, na svoje iznenađenje, da su vrata otvorena. Ušla je u hodnik i sve je izgledalo toliko čudno da je pomislila: “O, Bože, zašto se ja toliko bojim? Obično volim da idem kod bake”. Zatim je otišla do kreveta i povukla zavese. Baka je ležala sa kapom navučenom preko lica i izgledala je veoma čudno.
“Bako, zašto su ti tako velike uši?”
“Da te bolje čujem”
“Bako, zašto su ti tako velike oči?”
“Da te bolje vidim”
“Bako, zašto su ti ruke tako velike?”
“Da te bolje zagrlim”
“Bako, zašto su ti tako velika usta?”
„Da te bolje pojedem!”
Vuk skoči iz kreveta na Crvenkapu i pojede je. Čim je vuk završio ovaj ukusni zalogaj, popeo se nazad u krevet, zaspao i počeo jako glasno da hrče.
Upravo je tuda prolazio lovac. Učinilo mu se čudnim što baka tako glasno hrče, pa je odlučio da proveri. Ušao je unutra, a u krevetu je ležao vuk kojeg je tako dugo lovio. “Pojeo je baku, ali možda mogu da je spasem. Neću ga pucati”, pomisli lovac. Zato je uzeo makaze i rasekao mu stomak.
Presekao je samo malo, kada je ugledao Crvenkapu. Devojčica je iskočila i povikala: "O, kako sam se uplašila! Unutra je bilo tako mračno!", a onda je izašla i baka.
Crvenkapa je donela veliko teško kamenje, napunili su njime vukov stomak, a kada se probudio i pokušao da pobegne, kamenje je bilo toliko teško da je pao mrtav.
Svo troje su bili srećni, lovac, baka i Crvenkapa. Lovac je uzeo vučju kožu. Baka je pojela kolač i popila vino koje je donela Crvenkapa, a mala Crvenkapa je pomislila u sebi: „Dok sam živa, nikad neću napustiti stazu”
Sledeća priča: Tri praseta